OSHO – SLOBODA – Hrabrost da budeš ono što jesi

Ovo je deo iz zbirke Oshovih predavanja  ”Sloboda – Hrabrost da budeš ono što jesi ”   …

 

Pitanje upućeno Oshou:

Kako možemo da pomognemo deci da se razviju do svog punog potencijala, a da im ne namećemo svoje ideale i ne zadiremo u njihovu slobodu?

 

Oshov odgovor:

Onog trenutka kad počnete da razmišljate kako da pomognete svojoj deci da se razviju, već ste na pogrešnom putu jer šta god da uradite, to će ih na neki način isprogramirati. Možda će to biti drugačiji program od onog koji su u vama usadili , ali će to u svakom slučaju biti uslovljavanje vaše dece i to iz najbolje namere.

Drveće raste iako ga niko ne uči kako da raste. Ni zverima, ni pticama, ni jednom biću nije potrebno programiranje. Sama ideja programiranja u suštini predstavlja ideju ropstva, a čovek već hiljadama godina stvara robove pod različitim imenima. Kada se ljudi zasite jednog naziva, odmah ga zamene drugim. Malo modifikuju program, uvedu nekoliko izmena u uslovljavanje, ali osnovna premisa ostaje ista – roditelji, starije generacije žele da se njihova deca ponašaju na određeni način. Zato me i pitate: ‘Kako?’

Ne smatram da je funkcija roditelja da odrede kako će deca da odrastu – ona će sama odrasti. Funkcija roditelja je da pruže podršku , da obezbede svaku vrstu ishrane, da pomognu onome što već samo raste. Nemojte im davati uputstva i usađivati ideale. Nemojte im govoriti šta je ispravno a šta je pogrešno, neka to saznaju iz sopstvenog iskustva.

Možete uraditi još jednu stvar – podelite svoje životno iskustvo sa njima. Recite im da ste bili uslovljeni od strane svojih roditelja, da ste živeli s određenim ograničenjima, u skladu sa određenim idealima i da ste zbog tih ograničenja i tih ideala potpuno protraćili život; ne želite da se i njima to desi , ne želite da upropastite i njihove živote. Recite im da želite da budu potpuno slobodni – slobodni pre svega od vas samih, jer vi za njih predstavljate čitavu prošlost.

Potrebno je da majka i otac budu hrabri i da neizmerno vole svoje dete kako bi mogli da mu kažu: ” Moraš da budeš slobodan od nas. Nemoj da nam se pokoravaš – osloni se na sopstvenu inteligenciju. Čak i ako zalutaš to je daleko bolje nego da budeš rob koji nikada ne greši. Bolje je praviti sopstvene greške i učiti iz njih nego postupati po tuđim ispravnim uputstvima jer tako nikad nećeš naučiti ništa osim poslušnosti,a to je otrov, čist otrov.”

To je veoma lako ako ste puni ljubavi. Nemojte da me pitate ”Kako” zato što to znači da pitate za metod, za metodologiju, za tehniku a ljubav NIJE tehnika.

Volite svoju decu i uživajte u njihovoj sreći i slobodi. Dopustite im da greše ali im pomozite da uoče gde su pogrešili. Recite im: ”Nije loše praviti greške – napravite koliko god možete grešaka jer ćete na taj način mnogo šta naučiti. Ali nemojte stalno ponavljati jednu istu grešku jer vas to čini glupim. ”

Stoga vam mogu dati jednostavan odgovor . Sami ćete morati to da shvatite živeći sa svojom decom. Moraćete da se prilagođavate od trenutka do trenutka ali najbitnije je da im pružite najveću moguću slobodu čak i kad su sitnice u pitanju.

Na primer, tokom mog detinjstva – a već vekovima je isti slučaj i sa drugom decom – stalno su mi govorili: ” Rano lezi u krevet i rano se probudi. To će te učiniti mudrim. ”

Rekao bih ocu:” To mi je baš čudno: nisam pospan a teraš me da idem na spavanje u predvečerje.” A u đainskim kućama to predvečerje je veoma rano jer je večera već u 5, 6 sati. Nakon večere nema više ništa da se radi te se s toga deci naredjuje da idu da spavaju.

Rekao bih ocu:” Teraš me da idem da spavam iako još uvek nisam umoran. A kad sam ujutro još uvek pospan ti me izvučeš iz kreveta. To je veoma čudan način da me učiniš mudrim. Ne vidim tu nikakvu vezu. Kako ću ja postati mudriji od tvog prisiljavanja da spavam kad mi se ne spava? Satima lezim u mraku u krevetu – u to vreme mogao bih nešto kreativno uraditi ali ti me teraš da spavam. A san nije nešto što je u tvojim rukama, čime možeš da upravljaš. Ne možeš jednostavno da zažmuriš i zaspiš. San dođe kada dođe, on ne poštuje ničiji red i uputstva. Dakle ja traćim sate svoga vremena. A ujutru kad sam zaista pospan – u najranije jutro, u 5 sati – ti me teraš da se probudim i da idem u jutarnju šetnju do šume. Veoma sam pospan a ti me vučeš sa sobom u šetnju. Ne vidim kako će me to učiniti mudrim. Molim te da mi to objasniš.

Koliko je ljudi postalo mudro na ovaj način? Pokaži mi nekoliko mudrih ljudi – ja ne vidim ni jednog u blizini. ”

 

Pričao sam s dedom i on kaže da je sve to besmislica. U čitavom domaćinstvu jedino je taj ostareli čovek zaista iskren. On ne mari šta će drugi reći i on mi je potvrdio da je sve to besmisleno:” Ne stiče se mudrost ranim odlaskom u krevet. Ceo život – 70 godina – odlazim rano u krevet, ali se mudrost još nije pojavila i neće se pojaviti. Sad je vreme da se smrt pojavi a ne mudrost. S toga nemoj da te zavaravaju te izreke.”

Rekao sam ocu: ” Molim te, razmisli malo o tome i budi fer prema meni. Dopusti mi bar toliko slobode da mogu da odem na spavanje kad sam pospan i da ustanem iz kreveta kad mi se više ne spava.”

Razmišljao je o tome čitavog dana i sutradan je rekao:” U redu, verovatno si u pravu. Prilagodi se svojim potrebama. Što se tiče spavanja, bolje da poslušaš svoje telo nego mene.”

To treba da bude princip: deci treba pomoći da slušaju svoje telo, da se ponašaju u skladu sa svojim potrebama. Pružanje zaštite deci da ne upadnu u jarak je osnovna funkcija roditelja. Dakle, njihova funkcija je pre svega negativna.

Zapamtite reč ”negativna” – ona označava da nema pozitivnog programiranja već da je samo prisutna negativna zaštita koja je neophodna jer deca su deca, ona lako mogu upasti u neki problem koji će ih obogaljiti, odnosno naneti im veliku štetu. Ali ni tada im ne smete braniti da preduzmu tu radnju koja je potencijalno štetna za njih već im morate detaljno objasniti čitavu situaciju. Nemojte ni tada od njih tražiti slepu poslušnost; pustite ih da sami odluče. Ali im prethodno morate izložiti čitav problem.

Deca su veoma prijemčiva i ako ih budete poštovali, biće spremna da slušaju, da razumeju. Od trenutka kada shvate ono što im saopštavate možete biti potpuno spokojni. I tako je samo tokom prvih nekoliko godina; ubrzo potom inteligencija će im dostići sasvim dovoljan nivo takod a će vaša zaštitna funkcija postati nepotrebna. Biće sposobna da sama donose ispravne odluke.

Razumem strah roditelja da će im deca skrenuti stranputicom ali to je problem samih roditelja. Deca ne treba zbog toga da trpe. Vaša deca nisu rodjena kako bi postupala u skladu sa vašim sistemom vrednosti. Ona moraju da žive svoj život, a vi treba da budete srećni ako to i čine – kakav god taj život bio. Možda će postati samo loši muzičari…

 

… … …

 

Ako uvek sledite svoj potencijal, postaćete najbolji. Ako se udaljite od svog potencijala, bićete mediokret.

Čitavo društvo sastoji se iz mediokriteta iz prostog razloga što niko nije postao ono za šta je predodređen – svi su postali nešto drugo. I šta god da rade ne mogu izvući svoj maksimum , ne mogu se potpuno ostvariti, s toga ne mogu biti srećni.

Funkcija roditelja je veoma dragocena i delikatna jer čitav budući život deteta zavisi od nje i načina na koji se ona realizuje. Nemojte detetu usadjivati nikakav pozitivan program, samo mu na svaki mogući način pomognite da postane ono što želi.

Na primer ja sam voleo da se penjem na drveće. Bilo je nekoliko stabala koja su bila bezbedna za penjanje , bila su stabilna, grane su im bile čvrste. Čak i na vrhovima grane su im bile toliko čvrste da nije bilo opasnosti da će pući. Ja sam se penjao da bih brao mango i ostalo divno voće. Ali moja porodica je uvek bila zabrinuta i uvek je slala nekog da me spreči.

Rekao sam ocu:” Umesto što me sprečavaš da se penjem, bolje bi bilo da mi objasniš koje drveće je opasno da bih ga izbegavao, a koje je bezbedno za penjanje. Ako samo nastaviš da me sprečavaš da se penjem, postoji opasnost da ću se popeti na pogrešno drvo a za posledice ćeš ti biti odgovoran. Nemoj da računaš da ću prestati sa penjanjem jer ga obožavam.” …

… I otac je krenuo sa mnom kroz grad kako bi mi pokazao na koje drveće nije bezbedno da se penjem. Zatim sam mu postavio drugo pitanje:”Da li poznaješ nekog dobrog penjača u gradu koji bi me naučio da se penjem i na najopasnije drveće?”

Otac mi je rekao:” Dosta više! Ovo je otišlo predaleko . Rekao si mi i ja sam shvatio…”

Odgovorio sam mu:” Postupiću prema tvojim uputstvima jer sam ih ja predložio. Ali ti tvrdiš da je opasno baš ono drveće koje je meni neodoljivo jer na njemu raste jambul. Veoma je ukusan i kad sazri možda neću moći da mu odolim. Ti si mi otac, dužnost ti je da mi pomogneš ili da nadješ nekoga ko može da mi pomogne.”

On mi je rekao :” Da sam znao da je roditeljski posao ovako težak nikad ne bih postao otac – barem ne tvoj. Da, poznajem jednog čoveka.” I tako me je konačno upoznao sa jednim starcem koji je bio izvandredan penjač – najbolji… I naučio me je kako da se penjem na opasno drveće. Pokazao mi je razne vrste strategija za sopstvenu zaštitu…

 

Posao roditelja je divan jer oni uvode u svet novog gosta koji ništa ne zna a sa sobom nosi odredjen potencijal. Ako se taj potencijal ne bude razvijao dete će biti nesrećno. Ni jedan roditelj ne želi da mu dete bude nesrećno. Ali je problem u tome što je uobičajeni način razmišljanja prosečnog roditelja pogrešan. Misle da će im deca biti srećna ako postanu doktori, inžinjeri, profesori ili naučnici. Oni to nikako ne mogu znati! Deca će biti srećna samo ako postanu ono za šta su stvorena. Jedino ako razviju seme koje nose u sebi.

S toga im pomozite na svaki mogući način da steknu slobodu i dobiju što više životnih mogućnosti.